Britanska ambasada u Beogradu

NEVIDLJIVE:

LJUDSKA PRAVA ROMKINJA U VOJVODINI

___________________________________________

The invisible ones:

human rights of Roma women in Vojvodina

DIcens

12. Pristup Romkinja zdravstvenoj zaštiti u Vojvodini

Prema Konvenciji (član 12) obavezuju se države potpisnice da ženama pruže jednak pristup zdravstvenoj zaštiti kao i muškarcima. Od njih se traži da uklone sve zakonske i socijalne prepreke koje sprečavaju pristup zdravstvenoj zaštiti svim ženama, uključujući i one kojima je ovaj pristup onemogućen ili otežan razlozima kao što su invalidnost, nepismenost ili mesto stanovanja.

Poveljom o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama garantuje se svakome (ženama i muškarcima) pravo na zaštitu zdravlja.  Posebno se obavezuje država da obezbedi zdravstvenu zaštitu deci, trudnicama i starim licima ukoliko oni zaštitu ne ostvaruju po nekom drugom osnovu.

Ustav Republike Srbije takođe garantuje svakom licu pravo na zaštitu zdravlja a posebno deci, trudnicama i starim licima i to iz javnih prihoda osim ukoliko je ne ostvaruju po nekom drugom osnovu.[1] Zdravstvene usluge dostupne su jednako ženama i muškarcima. Žena uživa posebnu zaštitu u vezi sa planiranjem porodice, trudnoćom, porođajem i materinstvom. Ukoliko nisu zdravstveno osigurane, sredstva za ostvarivanje zdravstvene zaštite vezane za reproduktivnu funkciju žene, obezbeđuju se iz budžeta Republike Srbije[2]. 

U Srbiji i Crnoj Gori žena ima pravo na abortus i isti se može izvšiti samo na njen zahtev. Za izvršenje abortusa nije potrebna ničija saglasnost (bračnog ili vanbračnog supruga ili drugog muškog srodnika), osim ako se radi o licu mlađem od 16 godina ili licu lišenom poslovne sposobnosti, kada je potrebna pismena saglasnost roditelja, odnosno staraoca. Uslovi pod kojim se abortus može izvršiti, propisani su Zakonom o postupku prekida trudnoće u zdravstvenim ustanovama,[3] a sredstva za pružanje ove vrste usluga se na osnovu Zakona o zdravstvenoj zaštiti obezbeđuju iz budžeta Republike Srbije svim licima koja nisu obuhvaćena obaveznim zdravstenim osiguranjem.

Formalno zdravstvena zaštita deluje idealno, međutim mnoge Romkinje iz najrazličitijih razloga ne mogu da ostvare svoje pravo na zdravstvenu zaštitu. Država nije preduzela akcije kojima bi zdravstvenu zaštitu približila Romkinjama.

Osnovne prepreke sa kojima se Romkinje suočavaju kada je u pitanju zdravstvena zaštita je nemanje zdravstvenog osiguranja, nepoznavanje svojih prava, problematičan pristup institucijama zdravstvene zaštite pre svega zbog raširenih predrasuda među zdravstvenim radnicima kao i zbog novčane participacije koja je uvedena u državnim zdravstvenim ustanovama. Romkinje u velikom broju slučajeva započinju biološku reprodukciju u veoma ranom periodu života i uglavnom nisu svesne potrebe za preventivnim pregledima, veliki je procenat onih koji žive u oskudnim i nehigijenskim uslovima sa minimalnim standardima stanovanja - loš kvalitet kuća, nepostojanje kupatila i kanalizacije, bespravne prenastanjene kuće. Takođe, usled večite borbe za preživljavanje, među Romkinjama raširen je krajnje neodgovoran stav prema sopstvenom zdravlju.

Romkinja, V.J. (1981)  zaposlena, nezavršena osnovna škola, izjavila je:  Pre dve nedelje bila sam teško bolesna i kada sam otišla kod lekara, M.S, čekala sam na red ceo dan, neki su čak preko reda ulazili a ja sam morala da čekam. I kada sam došla na M.S. nije hteo da me primi jer sam Ciganka. Rekao mi je da je njegova smena završena i da dođe neki drugi put kod nekog drugog lekara jer on ne prima Cigane. I kako ja da se lečim kad Rome neće da prime ni kod lekara.[4]

Romkinja, Z.G. (1986), živi sa majkom, izjavila je: Povredila sam nogu morala sam tri meseca da nosim gips. Posle tri meseca sam išla na kontrolu u odeljenje za povrede. Doktor koji mi je previjao nogu me je pitao da li sam udata. Ja sam rekla da nisam. Onda je on počeo da se iščuđava kako to da nisam udata, i da mi govori da treba da se udam jer se Romkinje udaju mlade, i rađaju decu mlade, a ne završavaju ni svoju školu. Ja sam mu rekla da nisam došla da mi on daje savete nego da mi skine gips, i da mogu da ga tužim za to što mi priča. Zatim sam zvala majku i kad mi je skinuo gips otišli smo kući.[5]

Romkinja, R.R. (1977), udata, troje dece, izbegla iz Skoplja: Muž nigde ne radi, ne primamo nikakvu socijalnu pomoć. Ćerka mi je sad skoro bila bolesna i dobila je dečiji fras. Trenutno nisam imala novaca i prevoz da je odvedem kod lekara ali srećom komšije su mi pomogli tako da sam s njima odvela dete u Dečiju bolnicu u Novom Sadu. Sa mnom je došla komšinica L. jer ja ne znam dobro srpski. Ušla je sa mnom i moj muž je bio sa nama. Kad smo stigli u bolnicu ušli smo unutra i uzeli smo dete da se pregleda. Rekli su mi zašto malu nisi obukla nego si je dovela tako prljavu. Rekli smo da smo tako doneli dete kako je bilo obučeno. Onda me je pitala zašto mala nema knjižicu gde je knjižica, i da mora da ima knjižicu jer dete treba da ostane u bolnici dve nedelje, i da ako ne donesem knjižicu da ću platiti kaznu, i da neće pustiti dete da ide sa mnom jer smo svi mi Cigani takvi, nemamo knjižice, a kad dođe vreme onda trčimo kod lekara. Posle dve nedelje kad sam trebala da izađem sa detetom ja nisam imala novaca da platim kaznu  i nije htela da nas pusti sve dok nije došao moj muž koji se svađao sa njima i rekao im: “Evo vam lična karta, pa upišite kaznu na mene ako treba ići ću i u zatvor ali ću reći da taj novac vi uzimate za sebe”. Onda su nas ipak pustili kući.[6]

 © Zenske studije i istrazivanja, Novi Sad
30.06.2004.

Projekat je pod naslovom: CEDAW Shadow Report on the Rights of the Roma Women in Vojvodina u periodu od 22.12.2003. do 30.06.2004. finansijski podržala Britanska ambasada u Beogradu u visini od 6,370 €.