Britanska ambasada u Beogradu

NEVIDLJIVE:

LJUDSKA PRAVA ROMKINJA U VOJVODINI

___________________________________________

The invisible ones:

human rights of Roma women in Vojvodina

DIcens

4. Ubrzavanje ravnopravnosti Romkinja u Vojvodini sa muškarcima

Prema Konvenciji (član 4) države potpisnice mogu da usvoje specijalne privremene mere koje imaju za cilj, da i u praksi ubrzaju postizanje ravnopravnosti muškaraca i žena. One se ne smatraju diskriminatornim i opravdane su činjenicom da je formalna ravnopravnost nedovoljna da se savlada nejednakost žena u praksi.

Povelja o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama [1] dozvoljava uvođenje privremenih mera kada su one neophodne za ostvarivanje ravnopravnosti, zaštitu i napredak lica ili grupa lica koja se nalaze u nejednakom položaju i predviđa mogućnost njihove primene dok se ne ostvare ciljevi zbog kojih su preduzete.

Od saveznih zakona, Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina izričito ovlašćuje državne organe da donose pravne akte i preduzimaju mere za obezbeđenje ravnopravnosti, posebno u cilju popravljanja položaja lica koja su pripradnici romske nacionalne manjine. [2] U praksi se, međutim, ovo ovlašćenje do danas nije koristilo. Ali je Savezno ministarstvo nacionalnih i etničkih zajednica prevelo na romski Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina.

Od republičkih zakona specijalne mere sadrži nekoliko važnih zakona u oblasti zapošljavanja (vidi član 11), zdravstvene zaštite (vidi član 12), socijalne zaštite (vidi član 13) i političkog i javnog života (vidi član 7).  

Ni jedna od specijalnih mera ne odnosi se posebno na Romkinje iako je u praksi izrazita nejednakost muškaraca i žena u romskoj zajednici po pitanju braka i porodice, obrazovanja, zapošljavanja, političkog i javnog života i drugo. Država nije preduzela mere niti organizovanu akciju da Romkinje postignu ravnopravnost sa muškarcima iz svoje zajednice.

Mnoge Romkinje, za razliku od muškaraca istog godišta, na ranom uzrastu preuzimaju brigu o svojoj porodici, povlače se iz školovanja i prinuđene su da stupe u brak pre punoletstva, ne mogu da se zaposle jer su inferiorne u odnosu na svog muža.

Romkinja, T.E. (1988), izjavila je: Živim sa babom, ocem i sa tetkom koja je bolesna. Majka se udala i napustila nas kad sam ja imala godinu dana. Posle godinu dana tata se oženio sa drugom ženom koja je takođe otišla i ostavila mi dve sestre. Imam brata i dve sestre. Moram da brinem o bratu i dve sestre jer nema ko o njima da brine i da ih čuva [3] .

Romkinja, V.J. (1969), udata, petoro dece, izjavila je: Moja najstarija ćerka je zavrsila osmi razred i upisala se u srednju poljoprivrednu školu u Futogu. Nije učila i stalno je bežala iz škole i zato ju je otac ispisao. Rekao je da nema nameru da plaća za njeno glupiranje kad će se ionako još malo udati pa joj škola i ne treba. [4]

Romkinja, T.N. (1980), udata, dvoje dece, izjavila je: Teško živimo i stalno govorim svom mužu da treba i ja da se zaposlim. On odbija i kaže da to više i ne spominjem jer je on sposoban i sam da nas izdržava, a moje mesto je kući i pored dece. [5]

 © Zenske studije i istrazivanja, Novi Sad
30.06.2004.

Projekat je pod naslovom: CEDAW Shadow Report on the Rights of the Roma Women in Vojvodina u periodu od 22.12.2003. do 30.06.2004. finansijski podržala Britanska ambasada u Beogradu u visini od 6,370 €.