Britanska ambasada u Beogradu

NEVIDLJIVE:

LJUDSKA PRAVA ROMKINJA U VOJVODINI

___________________________________________

The invisible ones:

human rights of Roma women in Vojvodina

DIcens

13. Socijalne i ekonomske beneficije Romkinja u Vojvodini

Prema Konvenciji (član 13) države se obavezuju da eliminišu diskriminaciju žena i u drugim oblastima ekonomskog i socijalnog života da bi se obezbedila jednaka prava, a pre svega pravo na porodične beneficije. One mogu biti ekonomske, socijalne ili finansijske (dečiji dodatak, naknada iz osiguranja, subvencije za stanovanje, zaštitu dece, finansijske i poreske olakšice, dodela opštinskih stanova).

Povelja o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama i Ustav Republike Srbije garantuje svakome ko ima prebivalište na teritoriji Srbije i Crne Gore pravo na socijalno obezbeđenje i socijalno osiguranje.

Zakonom o finansijskoj podršci porodici sa decom[1] regulišu se prava na finansijsku podršku porodice sa decom. Dečiji dodatak može ostvariti jedan od roditelja koji se neposredno brine o detetu (i majka i otac), dok kod roditeljskog dodatka ovo pravo pre svega pripada majci koja se neposredno brine o detetu i to za svoje drugo, treće i četvrto dete, dok otac to pravo može da ostvari ukoliko majka nije živa, ako je napustila dete ili je iz opravdanog razloga sprečena da neposredno brine o detetu. Ovo pravo može da ostvari majka, odnosno otac pod uslovom da je državljanin/ka Srbije i Crne Gore, da ima prebivalište u Republici Srbiji i da ostvaruje pravo na zdravstvenu zaštitu preko Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje.

Prema Zakonu o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana[2] pravo na smeštaj u ustanove socijalne zaštite (centar za zaštitu odojčadi, dece i omladine) imaju, između ostalog, i trudnice i samohrane majke sa detetom do devet meseci života kojima je, usled materijalne neobezbeđenosti, nerešenog stambenog pitanja, poremećenih porodičnih odnosa i sličnih situacija potrebno privremeno zbrinjavanje. Za ovo sredstva se obezbeđuju iz budžeta Republike Srbije kao i za izgradnju, opremanje i osavremenjavanje ustanova socijalne zaštite za smeštaj korisnika. Sredstva za ovu namenu se ili ne izdvajaju ili su minimalna. Pored toga, malo je onih koji uopšte znaju za ovu mogućnost.

Za veliki broj romskih porodica jedini stalni izvor prihoda je socijalna pomoć. Osim činjenice da su socijalna davanja često niža od potreba (mesečna pomoć iznosi od 1.533 do 3.065 dinara, dok dečiji dodatak iznosi 950 dinara), u prethodnom periodu ona nisu bila ni redovno isplaćivana. Uz to, Romi nailaze na prepreke kada se radi o prijavljivanju na socijalnu pomoć i Romkinje najčešće ne mogu da koriste socijalne beneficije, zbog neregulisanog državljanstva i nedostatka potrebnih ličnih dokumenata, neadekvatne informisanosti o svojim pravima, komplikovane administrativne procedure, a često i zbog predrasude državnih službenika koji utiču da Romkinje odustanu od regulisanja svoga prava. Često se dešava da i kada primaju socijalnu pomoć ili dečiji dodatak, da im taj novac muževi oduzmu. Država nije preduzela mere i organizovanu akciju da romskoj zajednici približi informacije o njihovim socijalnim pravima i olakša dolaženje do ličnih dokumenata i ostvarivanja prava na socijalnu zaštitu.

Romkinja, S.N. (1976) udata, osmoro dece, nezaposlena i suprug ne radi, oboje nepismeni: Pre tri meseca dok nisam bila kod kuće došli su iz Centra za socijalni rad i odveli mi četvoro dece koje su našli kući u Dom za nezbrinutu decu. Doveli su kamere snimili su moj život i moju bedu i pustili su na TV Sombor, kao da je meni drago što ja i moj muž ne radimo. Ljudi su mi se smejali i rekli su da samo pravimo decu, a nemamo iz čega da živimo. Bila sam uporna i vratila sam svoju decu nazad. Pomogli su mi deveri iz Nemačke poslali su mi novac i garderobu za decu, trebalo im je tako dugo da mi pomognu, dočekali su da mi uzmu decu i da mi se ceo Sombor smeje. Sada su moja deca kod mene. Dobijam socijalnu pomoć i za troje dece samo dečiji dodatak, iz toga sastavljamo kraj sa krajem i jako nam je teško.[3]

Romkinja, T.E. (1988), izjavila je: Živim sa babom, ocem i sa tetkom koja je bolesna. Majka se udala i napustila nas kad sam ja imala godinu dana. Posle godinu dana tata se oženio sa drugom ženom koja je takođe otišla i ostavila mi dve sestre. Imam brata i dve sestre. Moram da brinem o bratu i dve sestre jer nema ko o njima da brine i da ih čuva. Nemamo nikakva dokumenta. Niko nije zaposlen u porodici, baba prima penziju 2.000 dinara na dva dela.[4]

Romkinja, N.N. (1975), udata, troje dece, izjavila je: Mene su moji roditelji udali u četrnaestoj godini. Živim sa mužem koji je alkoholičar i baraba. Živimo, eto vidiš, u dve male sobice, kao stoka, nemamo ni kupatilo. Ja još uvek perem na ruke, nad koritom, vodu grejem, i šta više da ti kažem. Nemam ni praška za veš, perem domaćim sapunom, a moj muž za to ne mari, niti haje, nego kad god dobijem dečji dodatak i socijalnu pomoć, on to popije, pa čak i voli da se karta, a neka druga primanja nemam, jer on ne radi nigde, niti ga rad zanima. Prošli mesec kad je bio dečji dodatak, to je bilo 20. januara 2004, on je te noći sve iskartao, sav novac je potrošio, a kad je došao kući, istukao me je, gazio me je. Imam sreće, pa je komšinica došla u pomoć. Ja ne znam kome da se obratim jer nema gde da odem, moji roditelji su umrli, a rodbina me neće primiti, a i šta ću sa mojom decom. Moram da ćutim i živim i proživljavam sve što mi se dešava. Ponekad pomislim da je bolje da umrem, pa se neću mučiti toliko. Ja sam izmučena, nesita, gola, bosa, nikad mi ništa ne kupi, sve što imam da obučem dobila sam od komšija, isto tako i moja deca. Hranimo se tako što idem na klanicu, pa donesem malo creva, masti, krompira mi donese svekrva, i tako sastavljamo kraj s krajem i preživljavamo.[5]

 © Zenske studije i istrazivanja, Novi Sad
30.06.2004.

Projekat je pod naslovom: CEDAW Shadow Report on the Rights of the Roma Women in Vojvodina u periodu od 22.12.2003. do 30.06.2004. finansijski podržala Britanska ambasada u Beogradu u visini od 6,370 €.