Britanska ambasada u Beogradu

NEVIDLJIVE:

LJUDSKA PRAVA ROMKINJA U VOJVODINI

___________________________________________

The invisible ones:

human rights of Roma women in Vojvodina

DIcens

5. Uloge polnih stereotipa u životu Romkinja u Vojvodini

Prema Konvenciji (član 5) države potpisnice će poduzeti sve moguće mere: da modifikuju društvene i kulturne obrasce ponašanja žena i muškaraca, nastojeći da eliminišu predrasude i običajne i sve ostale prakse koje su zasnovane na ideji inferiornosti ili superiornosti bilo kog pola ili na stereotipnim ulogama muškaraca i žena; da osiguraju da porodično obrazovanje uključuje jasno razumevanje materinstva kao društvene funkcije i priznavanje zajedničke odgovornosti žena i muškaraca u podizanju i razvoju njihove dece, uzimajući u obzir da se prvobitno razmatra interes dece u svim slučajevima.

Srbija i Crna Gora nije preduzela značajnije mere i organizovanu akciju da se otklone stereotipi o ulozi polova u bilo kom segmentu života. Na zakonodavnom nivou učinjen je korak napred inkriminacijom nasilja u porodici i silovanja u braku. Zakonom o izmenama i dopunama Krivičnog zakona[1] usvojeno je više izmena ali ona najvažnija je u pogledu određivanja pasivnog subjekta dela silovanja. Do citiranih izmena to je bilo žensko lice sa kojim učinilac ne živi u bračnoj zajednici što je značilo da se silovanje ne može izvršiti u odnosu na bračnog druga ili lice sa kojim učinilac živi u trajnoj vanbračnoj zajednici. Sada pasivni subjekt ovog krivičnog dela jeste žensko lice bez obzira da li se radi o bračnoj ili vanbračnoj supruzi ili nepoznatoj ženskoj osobi. Takođe su pooštrene i zaprećene kazne za ovo krivično delo.[2] Istim izmenama i dopunama uvedeno je novo krivično delo - nasilje u porodici,[3] kojim se obezbeđuje krivično-pravna zaštita članova porodice od nasilnog ponašanja drugih članova porodice.

Država nije ništa preduzela da se uvedu mere zaštite od nasilja u porodici, kojim bi se privremeno zabranilo ili ograničilo održavanje ličnih kontakata sa drugim članom porodice i time upotpunila zaštita žrtve nasilja u porodici. Primera radi, to bi bila mera zabrane približavanja članu porodice na određenoj udaljenosti, izdavanje naloga za iseljenje iz porodičnog stana ili kuće, bez obzira na to ko je vlasnik nepokretnosti.[4] Država nije poduzela organizovanu akciju kojom bi se obučili državni službenici koji se susreću sa nasiljem kao što su policija, advokati, socijalni radnici, medicinsko osoblje. Pokrajinski sekretarijat za rad, zapošljavanje i ravnopravnost polova finansirao je tokom 2003. program obuke policajaca za reagovanje u slučajevima porodičnog nasilja u šest opština Vojvodine. Takođe je podržao program Centra za socijalni rad u Novom Sadu 'Prevencija nasilja u porodici' u koji su bili uključeni socijalni radnici. Nažalost, do sada poduzete aktivnosti su nedovoljne, i u praksi su i dalje evidentni slučajevi u kojima se državni službenici prema žrtvama odnose kao prema vinovnicama nasilja i podvrgavaju novim zlostavljanjima žene koje su već trpele zlostavljanje i nasilje.

Poštovanje različitih običajnih standarda za muškarce i žene Romi i Romkinje usvajaju od ranog detinjstva u svojoj porodici i široj zajednici. Da su žene inferiorne u odnosu na muškarce jasno pokazuju običaji kao što su izričita zabrana predbračnih seksualnih odnosa za žene, veće uključivanje Roma u obrazovanje nego Romkinja zbog tradicionalne uloge žene u porodici i vezanost Romkinja za kuću, često nasilje u romskoj porodici u kojoj trpe žene i deca. Država nije poduzela ništa u pravcu emancipacije Romkinja u privatnom životu.

Romski običaji koji se poštuju u Vojvodini o stupanju u brak jasno pripisuju devojkama i mladićima posebne uloge. Čak 64,93% ispitanih je mišljenja da nije u redu da devojka ima predbračne seksualne odnose, što je jasan pokazatelj da se običaj u mnogim porodicama i danas prihvata i neguje. U grupi odraslih, muškarci (82,44%) u znatno većem procentu zastupaju takvo mišljenje nego žene (63,41%), dok su u grupi mladih, devojke (61,18%) u većem procentu nego mladići (53,49%) mišljenja da devojka u brak treba da stupi nevina. Podaci sugerišu da se muškarci odrastanjem okreću tradiciji i kao nosioci porodice postaju glavni čuvari običaja. Devojke u porodici duboko internalizuju pouku o poželjnom ponašanju koje im je romska zajednica propisala, prihvataju kao jedino ispravno, i velika većini ne dovodi u pitanje smislenost iste i potkrepljuje ga najrazličijim predrasudama[5]. Ovakva situacija u romskoj zajednici često dovodi do kršenja ljudskih prava Romkinja.

Romkinja,  M.J. (1981), nezaposlena, nezavršena osnovna škola (šest razreda) je izjavila: Dana 7.8.2003. odbegla sam za A.J. u Inđiju. Bilo je veselje nakon čega smo otišli da spavamo, ja sam bila nevina i nisam mogla da istrpim tu bol. A.J. se mučio sa mnom dobrih dva sata nakon čega je počeo da me vređa. Da sam kurva, da lažem da sam nevina, da ko zna ko me je jebao. Pozvao je svoju majku i rekao da nisam nevina. Ja sam plakala i rekla da to nije tačno. Međutim, majka je verovala sinu a ne meni. Isterali su me pred svim gostima iz kuće i osramotili me za sva vremena.[6]  

U romskoj porodici roditelji se često prema svojoj muškoj i ženskoj deci različito ponašaju upravo zbog različitih uloga koje se ženama i muškarcima propisuju.

Romkinja U.V. (1985) pohađa srednju tekstilnu školu, izjavila je: U školi nemam problema samo kući imam problema sa mojom porodicom. Živim sa majkom, ocem i bratom. Moj brat je godinu dana mlađi od mene ali ipak on sme da izlazi, a ja ne smem. On sme da se druži, da ima devojku što ja sve ne smem da imam. Roditelji mi kažu ti si devojčica može ti se nešto desiti u gradu, a moje drugarice mogu da izlaze i da idu u grad. Najviše mi smeta što je moj brat mlađi od mene i sve sme da uradi, a ja ne. Kada pitam roditelje zašto on sme, a ja ne mogu oni mi kažu da je on muško i da on može, i da sam ja žensko i da me može neko iskoristiti. Najviše mrzim kad drugarice dođu po mene da idemo u grad moram da molim pola sata i onda me puste ali da brat ide sa mnom. Da je stariji od mene ne bi mi smetalo, ali on je mlađi od mene i smeta mi. Znam da moj brat duva travu, videla sam ga. Moja majka uvek pretresa moje stvari, a njegove ne. Kad bi pretresala njegove stvari videla bi šta on koristi i čime se on u gradu bavi, ali njega ne kontrolišu zato što je on muško i on sme. Nekoliko puta je došao kući pijan nisu mu ništa rekli, a da sam ja to uradila ko zna šta bi mi uradili.[7]

Mnoge Romkinje su u svojoj porodici izložene nasilju od strane svojih očeva, bračnih i vanbračnih supruga, pa i drugih muških srodnika (braće, ujaka, stričeva). Najčešće nasilje trpe kao svoju sramotu. Nisu informisane o pravnoj regulativi ili nemaju poverenja u državne organe jer već imaju loše iskustvo sa državnim službenicima. Od 122 prikupljena svedočenja na Projektu, 48 Romkinja govori o permanentnom ili povremenom nasilju koje doživljava u porodici. Najveći broj ne poduzima mere u pravcu izlaska iz situacije nasilja, a one retke koje se obrate Sekretarijatu unutrašnjih poslova, zbog istog bivaju nipodaštavane.

Romkinja, Lj.B. (1978) izjavila je: Udala sam se od 15 godina i u tom braku doživela sam nešto najgore što može da mi se desi. Muž me je maltretirao, tukao, svekar mi je bio alkoholičar. Razvela sam se prošle godine 15. marta 2003. godine. Mužu se nikad ne bih vratila jer je sa mnom postupao kao pravi idiot. Jedne noći (to je bilo 14. mart 2003.) došao je kući i pošto sam ja bila ljuta zbog njegovog odlaska, on me je tukao i naneo mi telesne povrede. Golu me je isterao iz kuće, pa sam ja morala da se sakrijem u štalu, u dvorište, i sutradan sam ga napustila i nikada mu se više nisam vratila. Ja sam sada kod mame, oca nemam, ali iz onog groznog braka ostale su mi zdravstvene posledice, dobila sam srčanu aritmiju, pritisak mi varira, ali šta ću, takav je život, živeću, radiću i svoju decu na put ću pravi izvesti. Nikad se neću udati jer su svi muškarci isti.[8]

Romkinja, D.M. (1982), neudata, izjavila je: Pre dva meseca, 28.11.2003, upoznala sam momka S. On nije iz mog mesta, ali odmah mi se svideo, na prvi pogled. Stariji je od mene 4 godine. Kada smo se upoznali, bio je fin, povučen i tih, mislila sam da sam našla pravu osobu za sebe. Nakon mesec dana zabavljanja S. mi je predložio da odemo u Pančevo, kao navodno kod njega kući, da slavimo Novu godinu, pošto ja nisam smela od mojih da idem nigde od kuće, ja sam mu odmah rekla da ne smem s njim na tako dalek put i još na dva dana. Nakon dva dana S. me je nazvao da izađem na ulicu, da me samo vidi i čestita Novu godinu, jer za doček nismo bili zajedno, pošto je on bio sa svojim društvom a ja nisam smela s njim. Čestitao mi je Novu godinu, ali  izgledao čudno, bio je napit, a oči su mu bile crvene kao da noćima nije spavao. Pričali smo na ulici petnaestak minuta, a onda je Saša nazvao druga koji je došao kolima po njega. Kad nam je prišao, S. je nešto očima pokazivao drugu i u tom momentu S. me je ugurao u automobil i počeo drsko sa mnom da govori, rekao je sad si moja i ići ćeš sa mnom u Pančevo, u moj stan. Ja sam plakala i vriskala, ali mi nije bilo pomoći. Na izlasku iz Novog Bečeja, on mi je dao neki sok koji nisam htela da pijem, ali kad sam ga popila, osetila sam neku gorčinu u njemu i odmah sam zaspala. Kad sam se probudila bila sam u nekom krevetu, u zaključanoj sobi, a neki nepoznat dečko je sedeo pored mene i tada sam počela da vičem i dozivam S.. On je došao iz kupatila i bio je go, počela sam i dalje da histerišem ali mi je on prišao i počeo da me svlači. To je bilo strašno. S. me je silovao, a onda i njegov drug. Posle tri dana su mi dali novac za autobus i poslali me kući, ali su mi pretili da će me ubiti ako nekom kažem šta mi se desilo. Čim sam stigla u Novi Bečej, otišla sam u miliciju i ispričala sve što mi se desilo. I moji roditelji su prijavili moj nestanak, jer su sumnjali da mi se nešto desilo, jer nisam nikad nigde išla bez njihovog znanja. Milicija me je odmah poslala na lekarski pregled i gde sam ja posle dve nedelja saznala da sam u drugom stanju i da treba za 1 mesec da idem na kiretažu. Podneta je krivična prijava protiv njih i čekam suđenje, nigde ne idem i ne izlazim bez roditelja i tako upozoravam sve devojke, da se paze, da ne izlaze i da budu pametne, jedna greška i života vredi.[9]

 © Zenske studije i istrazivanja, Novi Sad
30.06.2004.

Projekat je pod naslovom: CEDAW Shadow Report on the Rights of the Roma Women in Vojvodina u periodu od 22.12.2003. do 30.06.2004. finansijski podržala Britanska ambasada u Beogradu u visini od 6,370 €.