Britanska ambasada u Beogradu

NEVIDLJIVE:

LJUDSKA PRAVA ROMKINJA U VOJVODINI

___________________________________________

The invisible ones:

human rights of Roma women in Vojvodina

DIcens

2. Osuda diskriminacije Romkinja u Vojvodini

Prema Konvenciji (član 2) države su obavezne da osude diskriminaciju žena i eliminišu je ustavnim, zakonskim i drugim odgovarajućim merama i da princip ravnopravnosti muškaraca i žena unesu u nacionalne ustave i druge zakonske akte i da obezbede praktično ostvarivanje ovog principa.

Poveljom o ljudskim i manjinskim pravima[1] proklamovan je princip zabrane diskriminacije, neposredne i posredne, po bilo kom osnovu, pa i po osnovu pola i nacionalne pripadnosti i dozvoljeno uvođenje privremenih posebnih mera neophodnih za ostvarenje ravnopravnosti i zaštite lica koja se nalaze u neravnopravnom položaju. Kao samostalan i izdvojen princip, ravnopravnost muškaraca i žena je sadržana samo u jednom pravnom aktu – Zakonu o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti[2] kojim se garantuje jednaka dostupnost poslovima i jednakost u postupku zapošljavanja žena i muškaraca i zabranjuje svaki oblik diskriminacije, na nacionalnoj, etničkoj, rasnoj, jezičkoj osnovi, prema licima koja pripadaju nacionalnim manjinama. Osnovnim krivičnim zakonom[3] propisano je kao krivično delo svako kršenje ljudskih prava i sloboda koje se vrši razlikovanjem po osnovu rase, boje kože, nacionalnosti i etničkom poreklu, ali ne i po osnovu pola.

Država osuđuje diskriminaciju ali formalni i institucionalni mehanizmi države za zaštitu prava žena nisu u mogućnosti da obezbede zaštitu Romkinja od diskriminacije. Svoja prava Romkinje jasno mogu ostvarivati samo putem suda, što znači kada su prava već prekršena, a i tada uz poteškoće.

Država ne propisuje mere kojima će se smanjiti etnička distanca i razbiti raširene predrasude prema Romkinjama a koje podstiču diskriminaciju. U Srbiji i Crnoj Gori je etnička distanca prema Romima visoka iako pokazuje trend opadanja[4]. Mnogi negativni stereotipi prema Romkinjama uporno se održavaju u Vojvodini - Romkinja je prljava, neobrazovana, nepismena, lažljiva, prosjakinja, sa mnogo dece, koja voli da peva i igra[5]. Romkinje su i same svesne kako ih drugi opažaju i često u svojoj svakodnevici trpe diskriminaciju upravo zbog postojanja etničke distance i stereotipa.

Romkinja D.N. 1960, razvedena živi sa sinom, snajom i unukom izjavila je istraživačici: Pre par meseci, sin, snaja i ja bili smo u gradu, obilazili radnje, kupovali smo neke stvari za malu. Kako smo ceo dan šetali, ja sam malo ogladnela pa sam kupila kiflu. Šetali smo ''Bazarom'' i pre nego što ćemo ući na odeljenje sa cipelama, ja sam pojela tu kiflu. Sin i snaja su išli ispred mene i bez ikakvih problema ušli na odeljenje. Moj bivši muž nije Cigan, a sin je povukao na njega tako da je prilično beo, teško da se po njemu moze poznati da je Cigan. Oni su ušli, a mene je zaustavio neki muškarac, verovatno radnik i rekao mi da ne mogu da udjem.  Kada sam pitala zašto rekao mi je: ''Malopre si jela i sad ćeš tim masnim rukama da pipaš cipele, odlazi''. Mislila sam da ću u zemlju propasti. Ma znam ja šta je to. Crna sam, iz aviona se vidi ko sam i šta sam, a ljudi Cigane doživljavaju kao prljave i smrdljive i svi beže od nas. Kakvi god da smo uvek nas prate te predrasude i teško da će se to ikad promeniti. Možemo mi biti i najbolji, ali mi smo Cigani, a taj pečat je dovoljan da nas ljudi smatraju nižim od sebe.[6]

Romkinja, S. D. (1987), učenica srednje škole, izjavila je: U mom razredu odlučivali smo za predsednika, sekretara i blagajnika. Moja drugarica V.P. me je predložila da budem blagajnik. Pojedinci me nisu hteli zato što sam Romkinja. Ja sam otišla kod pedagoga i kada sam joj iznela problem, ona mi je objašnjavala da ona tu ne može ništa jer su Cigani tako shvaćeni, lažu i kradu.[7]

Romkinja, A.J. (1984), neudata, završila osnovnu školu, izjavila je: Dana 31.12.2003. sam sa mojim dečkom koji je isto Rom krenula na doček Nove godine u diskoteku 'Renesansa' u Beogradu, sa unapred plaćenim rezervacijama. Kad smo stigli do ulaza čovek iz obezbeđenja nam je rekao da je Romima ulaz zabranjen.[8]

 © Zenske studije i istrazivanja, Novi Sad
30.06.2004.

Projekat je pod naslovom: CEDAW Shadow Report on the Rights of the Roma Women in Vojvodina u periodu od 22.12.2003. do 30.06.2004. finansijski podržala Britanska ambasada u Beogradu u visini od 6,370 €.