Britanska ambasada u Beogradu

NEVIDLJIVE:

LJUDSKA PRAVA ROMKINJA U VOJVODINI

___________________________________________

The invisible ones:

human rights of Roma women in Vojvodina

DIcens

10. Obrazovanje Romkinja u Vojvodini

Prema Konvenciji (član 10) države se obavezuju da preduzmu sve mere da eliminišu diskriminaciju nad ženama kako bi im se osigurala jednaka prava kao muškarcima u oblasti obrazovanja.

Poveljom o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama garantuje se pravo svakoga na obrazovanje. Osnovno obrazovanje je obavezno i besplatno. Pripadnicima nacionalnih manjina, u okviru posebnog odeljka, takođe se garantuje pravo na slobodnu upotrebu svog jezika i pisma, na školovanje na svom jeziku u državnim ustanovama, kao i osnivanje privatnih obrazovnih ustanova na svim nivoima. Pored toga, 'zabranjeno je i kažnjivo svako izazivanje i podsticanje nacionalne, rasne, verske i druge neravnopravnosti, kao i izazivanje i podsticanje nacionalne, verske, rasne i druge mržnje i netrpeljivosti'.

Ustav Republike Srbije propisuje da je školovanje svima dostupno, pod jednakim uslovima, da je osnovno obrazovanje obavezno i da pripadnici nacionalnih zajednica imaju pravo na obrazovanje na svom jeziku, u skladu sa zakonom. Građaninu se jemči i sloboda izražavanja nacionalne pripadnosti i kulture i sloboda upotrebe svog jezika i pisma.

Zakonom o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina[1] zabranjuje se svaki oblik diskriminacije prema pripadnicima nacionalnih manjina i ovlašćuju nadležni organi da donesu pravne akte i preduzimaju mere za obezbeđivanje ravnopravnosti, posebno u cilju popravljanja položaja lica koja su pripradnici romske nacionalne manjine. Zakonom se između ostalih prava, detaljno uređuje pravo nacionalnih zajednica na školovanje na svom jeziku i to počev od predškolskog do visokog obrazovanja. Utvrđuje se obaveza države da stvori uslove za organizovanje obrazovanja na jezicima nacionalnih zajednica, ili da obezbedi dvojezičnu nastavu ili izučavanje jezika nacionalne zajednice sa elementima nacionalne istorije i kulture, da obezbedi katedre i fakultete gde će se na jezicima nacionalnih manjina ili dvojezično, obrazovati vaspitači i nastavnici jezika nacionalnih manjina, i pomagati njihovo stručno osposobljavanje. Pravo je pripadnika svih nacionalnih zajednica da osnuju i održavaju privatne obrazovne ustanove, škole ili univerzitete na kojima će se nastava organizovati na jezicima manjina ili dvojezično.

Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja[2] uređuju se osnove sistema predškolskog, osnovnog i srednjeg obrazovanja. Građani su jednaki u ostvarivanju prava na obrazovanje i vaspitanje, bez obzira na pol, rasu, nacionalnu, versku i jezičku pripadnost, uzrast, fizičku i psihičku konstituciju, socijalno i kulturno poreklo, imovno stanje, političko opredeljenje ili drugo lično svojstvo. Osnovno obrazovanje je obavezno i besplatno. Nadalje, zabranjuju se aktivnosti kojima se ugrožavaju, omalovažavaju ili diskriminišu grupe ili pojedinci, po osnovu rasne, jezičke, verske ili polne pripadnosti, socijalnog ili kulturnog porekla, imovnog stanja, kao i podsticanje takvih aktivnosti. Zakon sadrži definiciju diskriminacije deteta[3] i zabranjuje fizičko nasilje i vređanje ličnosti dece, učenika i zaposlenih. Pored toga, ustanova će se kazniti za prekršaj novčanom kaznom ako ugrožava, omalovažava ili diskriminiše grupe i pojedince po osnovu rasne, nacionalne, jezičke, verske ili polne pripadnosti, psihičke ili fizičke konstitucije, socijalnog ili kulturnog porekla, odnosno političkog opredeljenja i ako podstiče takve aktivnosti.

Zakon o osnovnoj školi propisuje da se za pripadnike nacionalnih zajednica nastavni plani i program ostvaruje na maternjem jeziku ili dvojezično ako se za upis prijavi najmanje 15 učenika, ili i manje uz saglasnost Ministarstva prosvete. U slučaju kada se nastavni plan i program zbog malog broja učenika pripadnika manjina ne može organizovati na njihovom jeziku, Zakon obezbeđuje dodatni nastavni predmet – maternji jezik sa elementima nacionalne kulture. Identične odredbe sadrži i Zakon o srednjoj školi. Zakon o višoj školi propisuje da se građani pod jednakim uslovima upisuju u školu i da se nastava može izvoditi i na jeziku manjine, dok Zakon o univerzitetu sadrži samo odredbu o mogućnosti izvođenja nastave na jeziku nacionalnih manjina.

U Srbiji i Crnoj Gori pravo na obrazovanje pripada svima bez obzira na pol, rasnu, etničku ili drugu pripadnost. Međutim, postoje pojedinci i grupe koji iz različitih razloga u praksi to ne mogu da ostvare. Romkinje su upravo jedna takva grupa u kojoj je veliki broj pojedinki koje pravo na obrazovanje nisu mogle i ne mogu da ostvare. Poslednja istraživanja Saveznog ministarstva za ljudska i manjinska prava Srbije i Crne Gore pokazala su da je romska populacija najneobrazovanija. Čak 80% romske populacije je funkcionalno nepismeno, a samo 0,2% je steklo univerzitetsko obrazovanje. Prosečna starost nepismenih Roma/kinja je 41 godina. Na uzrastu od 10 - 14 godina 19,6% je nepismenih, od 15-19, nepismeno je 9,2%, na uzrastu od 20-39 godine, bez obrazovanja je 27,5%, od 40 - 49 godina nepismeno je 16,8% Roma, a od 50-59 - 12,7%. Stopa obrazovanosti Roma (prema popisu iz 1991. za starost preko 15 godina): 47,3% - neobrazovani ili sa 1 do 3 godine osnovnog obrazovanja; 27,4% - od 4 do 7 godina osnovnog obrazovanja; 17,2% - 8 godina osnovnog obrazovanja, 4,6% - srednju školu, 0,2% - više ili visoko obrazovanje. Novija istraživanja u Vojvodini dala su slične rezultate.

Država nije preduzela sveobuhvatne mere i akcije koje bi za cilj imale ravnopravnost Romkinja u obrazovnom sistemu. Mogućnost za uključivanje u predškolske ustanove, za negovanje maternjeg jezika i kulture u formalnim uslovima, za neometano osnovno, srednje i visoko obrazovanje za mnoge Romkinje ne postoji. Ne postoji ni fakultet ili katedra pri nekom fakultetu koja bi obrazovao kadar za rad u obrazovanju sa romskom decom i mladima.

Mnoge Romkinje su suočene sa diskriminacijom od predškolskog do visokog obrazovanja.

Nizak procenat romske dece pohađa državne predškolske ustanove. Izvestan broj uključen je u predškolske ustanove koje vode nevladine organizacije i imaju za ciljnu grupu romsku decu (u Novom Sadu, Apatinu, Novom Bečeju, Čantaviru, Subotici). Dečaci Romi imaće više sreće da u državnu ili predškolsku ustanovu budu uključeni nego devojčice Romkinje, jer mnoge devojčice već imaju obaveza u svojim porodicama ili su iz različitih razloga ograničene na kretanje samo u okviru svoje porodice i užeg okruženja, iz straha roditelja, nemotivisanosti roditelja da žensko dete obrazuju, siromaštva.

Romkinja, I.M. (1963), udata, šestoro dece, izjavila je:  Sva deca mi idu u školu, a najmlađa ćerka koja treba da ide u zabavište ne može da ide jer su tražili da se plati, a ja nemam novca da platim da mi dete ide u zabavište.[4]

Romkinja, A.M. (1980), udata, jedno dete, izjavila je: Ne mogu da upišem dete u obdanište jer se to plaća 5.000,00 dinara plus obrok.[5]

Osnovno obrazovanje je dostupno i besplatno za sve i u  22 osnovne škole u Vojvodini uči se fakultativni predmet 'Romski jezik sa elementima nacionalne istorije i kulture'. Ipak, veliki procenat romske dece ili ne pohađa osnovnu školu ili je napušta u trećem ili četvrtom razredu. I ovde su devojčice u  nepovoljnijem položaju. One se često ne upisuju u osnovnu školu ili povlače iz škole zbog siromaštva, loših uslova življenja, udaljenosti naselja u kojima žive od škola i nepovezanosti sa javnim prevozom, nepoznavanja srpskog jezika, čestog menjanja prebivališta, nedostatka ličnih dokumenata, već i zbog toga da bi sačuvale svoju nevinost, pripremile za ranu udaju i preuzele porodične dužnosti.

Romkinja, T.E. (1988), izjavila je: Moj problem je što ne mogu da se upišem u školu zbog toga što nemam dokumenta. Živim sa babom, ocem i sa tetkom koja je bolesna. Majka se udala i napustila nas kad sam ja imala godinu dana. Posle godinu dana tata se oženio sa drugom ženom koja je takođe otišla i ostavila mi dve sestre. Imam brata i dve sestre. Oni takođe ne idu u školu iz istog razloga. Niko nije zaposlen u porodici, baba prima penziju 2.000 dinara na dva dela.[6]

Romkinja, S.S. (1970), udata, troje dece, izjavila je: Deca mi ne idu u školu. Kakva škola, odakle mi novaca i za to! I ovako jedva da preživljavamo i imamo za hranu i odeću. A i ja imam jednu sestru i tri brata, nisu ni moji roditelji imali para za školu.[7]

Romkinja (1988), raseljeno lice sa Kosova, izjavila je: Išla sam u školu za obrazovanje odraslih 'Sveti Sava'. Šesti razred sam završila, a sad sam u sedmom razredu. Ali više ne idem u školu jer mi moj najstariji brat ne dozvoljava da idem u školu. Moja starija sestra se udala zato mi on ne dozvoljava da idem u školu jer se plaši da ću se i ja udati.[8]

U nastavu fakultativnog romskog jezika sa elementima nacionalne kulture uključeno je blizu četiri stotine romske dece koja neguju svoj maternji jezik i kulturu u formalnim uslovima. Iako je približno isti broj dečaka i devojčica u fakultativnoj nastavi, mnogo je više kod devojčica izraženo neredovno dolaženje i potpuno odustajanje od nastave nego kod dečaka.

Romkinje koje su završile osnovnu školu najčešće ne upisuju srednju školu, a među onima koje srednju školu ipak upišu, brojne su one koje iz najrazličitijih razloga školovanje prekidaju.

Romkinja, Z.J. (1986) izjavila je: Prekinula sam školovanje pre dva meseca, ali nameravam da završim vanredno srednju školu. Kao što možeš da vidiš, u drugom stanju sam i zbog toga sam prekinula da idem u školu. Za dva meseca treba da se porodim i kada mi dete malo poraste završiću školu vanredno ako budem mogla i ako budem imala para za to.[9]

Romkinja, V.J. (1969),  udata, petoro dece, izjavila je: Moja najstarija ćerka je završila osmi razred i upisala se u srednju poljoprivrednu školu u Futogu. Nije učila i stalno je bežala iz škole i zato ju je otac ispisao. Rekao je da nema nameru da plaća za njeno glupiranje kad će se ionako još malo udati pa joj škola i ne treba.[10]

U romskoj zajednici u Vojvodini primetan je porast obrazovnog nivoa mladih u odnosu na obrazovni nivo starih Roma/kinja - veći je procenat mladih sa srednješkolskim obrazovanjem, višom školom, kao i onih koji studiraju i mnogo je manje nepismenih i bez škole. Generacija roditelja znatno je manje obrazovana od generacije mladih, najveći je procenat nepismenih (45%) i sa samo nekoliko razreda osnovne škole (25%). Međutim, obrazovni nivo muškaraca je i u grupi mladih i starijih veći od obrazovnog nivoa žena. Na primer na ispitanom uzorku u Vojvodini nema ni jednog nepismenog mladića ili bez škole, dok devojaka ima. Znatno je veći broj mladića nego devojaka sa završenom osnovnom i srednjom školom, ali je među studentima veći broj devojaka nego mladića. Jasno je da se muškarci više podstiču na obrazovanje nego devojke, ali kada je devojka jednom dostigla srednješkolsko obrazovanje, one će pre uložiti napor da uz sve teškoće nastave školovanje, nego mladići.[11]

Romkinja N. D. (1979) izjavila je: Ja nemam finansijska sredstva da nastavim studije. Sada sam na drugoj godini Prirodno matematičkog fakulteta, smer matematika u Novom Sadu. Radim u dnevnom boravku sa romskom decom i tako se izdržavam. Završila sam Višu školu za obrazovanje vaspitača u Subotici, vaspitački smer, ali ću pokušaću da završim i fakultet bez obzira na teške životne uslove.[12]

Veliki procenat dece koja pohađaju specijalne škole su romska deca. Neadekvatno znanje srpskog jezika i različito društveno-ekonomsko i kulturno okruženje dovodi do njihovih slabih rezultata na testovima za prijem u osnovnu školu. Roditelji imaju pravo da upute žalbu Ministarstvu za obrazovanje, ali u većini slučajeva oni to ne čine.

Romkinja, S.N. (1976), udata, 8 dece, nezaposlena i suprug ne radi, oboje nepismeni, izjavila je: Deca su mi jako bolesna, sva deca mi idu u školu za mentalno retardiranu decu u Somboru iako nisu sva deca za tu školu ali su ih tamo smestili zato što su pripadnici nacionalne manjine.[13]

Sadašnji obrazovni sistem ne priznaje romsku kulturu i tradiciju kao vredan doprinos opštoj kulturi i u redovnim obrazovnim institucijama Romkinje često trpe diskriminaciju od osoblja škole ili učenika/ca. 

Romkinja, M.R. (1987), ide u srednju školu, izjavila je: U školi postoji jedan profesor matematike, čije ime ne želim da navedem da mi ne bi stvarao jos veće probleme, koji me često omalovažava pred svima. Ukoliko pogrešim u nekom zadatku, on se uvek izviče na mene govoreći mi da sam glupa i da ništa ne znam. Ja sam jedina Romkinja u razredu. Kada je jedan moj drug iz razreda napravio istu grešku kao ja, on mu je samo objasnio kako da je ispravi, a na mene je vikao pred svima i posle mi upisao jedinicu u dnevnik govoreći da za mene nije škola. A ukoliko mu postavim neko pitanje vezano za gradivo, on mi kaže da ako mi nešto nije jasno, uzmem privatne časove, iako ni tada ništa neću moci da naučim, jer je za mene matematika 'špansko selo'.  Uvek sam bila vrlo dobra učenica i ni sa jednim drugim predmetom nemam problema. Redovno učim i ni u čemu ne zaostajem za drugim učenicima. Jedino mi je matematika problem i to samo od kada sam došla u srednju školu kod ovog profesora. U osnovnoj školi sam imala četvorku iz matematike, sada jedva da imam dvojku. Žalila sam se razrednoj i ona je rekla da će razgovarati sa profesorom, ali se ništa nije promenilo.[14]

Romkinja, M.J. (1975), udata, jedno dete, izjavila je: Moja ćerka ide u drugi razred osnovne i odličan je đak. U školi moja ćerka ne može normalno da uči jer je ostala deca ne prihvataju i omalovažavaju je, govore joj da je Ciganka, crnkinja i slično. To se dešava dva tri puta nedeljno, nekad kad izađe na tablu, gađaju je papirima i viču Ciganko! Dugo nisam  obraćala pažnju na to, ali se 12.12.2003.  vratila iz škole sva u suzama a imala je i modrice na desnoj ruci. Žalila se kako joj nisu dali da uđe u učionicu. Umila sam je i otišla istog dana kod direktora. Objasnila sam mu šta se dogodilo i kako učitelj ne obraća pažnju. Direktor je rekao da on tu ne može ništa i da moja ćerka ne treba da obraća pažnju na to i da će to prestati samo po sebi. A taj problem i dalje traje.[15]

 © Zenske studije i istrazivanja, Novi Sad
30.06.2004.

Projekat je pod naslovom: CEDAW Shadow Report on the Rights of the Roma Women in Vojvodina u periodu od 22.12.2003. do 30.06.2004. finansijski podržala Britanska ambasada u Beogradu u visini od 6,370 €.