Britanska ambasada u Beogradu

NEVIDLJIVE:

LJUDSKA PRAVA ROMKINJA U VOJVODINI

___________________________________________

The invisible ones:

human rights of Roma women in Vojvodina

DIcens

16. Ravnopravnost Romkinja u Vojvodini u braku i porodici

Prema Konvenciji (član 16) države potpisnice preduzeće sve odgovarajuće mere radi otklanjanja diskriminacije žena u svim pitanjima koja se odnose na brak i porodične odnose.

Poveljom o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama jemči se pravo na zaključenje braka, na osnovu slobodno datog pristanka budućih supružnika. Zaključenje, trajanje i raskid braka zasnivaju se na ravnopravnosti supružnika. Ustav Republike Srbije predviđa da se oblast bračnih i porodičnih odnosa uređuje zakonom.

Prema  Zakonu o braku i porodičnim odnosima[1] brak se zasniva na slobodnoj odluci žene i muškarca da zaključe brak kao i na njihovoj ravnopravnosti, u svim ličnim i imovinskim odnosima, u pravima i obavezama, kako jedan prema drugom tako i u odnosu na svoju decu. U brak može da stupi lice koje je navršilo 18 godina života (i žena i muškarac) a samo izuzetno brak može zaključiti i lice koje je starije od 16 godina, uz dozvolu suda.  Vanbračna zajednica po zakonu izjednačena je sa bračnom. U toku trajanja braka kao i nakon razvoda braka, svaki bračni drug može zahtevati da se izvrši deoba zajedničke imovine pri čemu se kod utvrđivanja doprinosa svakog od njih uzima u obzir ne samo zarada i drugi prihodi, već i staranje o deci, vođenje domaćinstva, staranje i održavanje imovine i svaki drugi oblik rada. Svaki bračni drug nezavisan je u izboru rada i zanimanja. Muškarac i žena uživaju ista nasledna prava nakon smrti supružnika. Bračni drug (muškarac i žena) može tražiti izdržavanje drugog bračnog druga ukoliko su ispunjeni uslovi predviđeni zakonom. Svako lice koje je sposobno za rasuđivanje, ima pravo na slobodno odlučivanje o rađanju dece. Deca rođena u braku kao i van njega su izjednačena u svojim pravima i dužnostima, a roditeljsko pravo pripada majci i ocu zajedno. Majka i dete uživaju posebnu zaštitu u ostvarivanju prava iz porodičnih odnosa.

Pri zaključenju braka žena (kao i muškarac) ima pravo da po svome izboru zadrži svoje porodično ime, njemu doda prezime bračnog durga, uzme prezima bračnog druga ili da prezimenu bračnog druga doda svoje prezime.

Posebnim odeljkom Krivičnog zakona Republike Srbije, krivična dela protiv braka i porodice, obezbeđuje se krivično-pravna zaštita, pre svega dece, ali i žena. Pri tome, u potpunosti se poštuje princip rodne ravnopravnosti. Neka od krivičnih dela predviđena ovim odeljkom su: dvobračnost, prinuda na zaključenje braka, vanbračna zajednica sa maloletnim licem, oduzimanje maloletnika, zapuštanje i zlostavljanje maloletnog lica, nedavanje izdržavanja, kršenje porodičnih obaveza, rodoskrvnjenje. Izmenama i dopunama krivičnog zakona predviđeno je krivično delo nasilja u porodici.[2] Inkriminacijom ovog dela se obezbeđuje krivično-pravna zaštita članova porodice (žrtve su obično deca i žene) od radnji ili pretnji nekog drugog člana porodice, koje su usmerene na povredu ili ugrožavanje telesnog ili duševnog integriteta tih lica. Međutim, ništa nije preduzeto da se uvedu mere zaštite od nasilja u porodici, kojim bi se privremeno zabranilo ili ograničilo održavanje ličnih kontakata sa drugim članom porodice i time upotpunila zaštita žrtve nasilja u porodici. Primera radi, to bi bila mera zabrane približavanja članu porodice na određenoj udaljenosti, izdavanje naloga za iseljenje iz porodičnog stana ili kuće, bez obzira na to ko je vlasnik nepokretnosti.[3]

U romskoj zajednici u Vojvodini poštovanje različitih običajnih standarda za muškarce i žene ogleda se u običajima vezanim za brak, u uzrastu u kojem stupaju u brak, u iskustvima koja su doživeli. Mladići Romi se podstiču na predbračne odnose a devojkama se isti zabranjuju. Što više predbračnih seksualnih odnosa mladić Rom ima to se karakteriše kao poželjniji potencijalni muž, a samo jedan seksualni odnos je dovoljan da devojku Romkinju okarakteriše kao nepoželjnu suprugu, lošu i bezvrednu predstavnicu romske zajednice. Romkinje ranije stupaju u brak nego muškarci, neke već sa 12 godina, bez završene osnovne škole, a muškarci nešto stariji, sa završenom osnovnom školom i često bez zaposlenja. Devojka jednostavno odbegne od svoje kuće u kuću svog budućeg supruga, odnosno njegovih roditelja, i formalnog sklapanja braka nema. Vrlo brzo po stupanju u brak mladi bračni par dobija dete. Roditelji u mnogim slučajevima utiču na odluku svoje dece i pre i posle braka. Iskustva Romkinja pokazuju da je u braku najčešće inferiorna kako u odnosu na muža, tako i u odnosu na njegove roditelje. Muškarac izdržava porodicu, a kada ne radi onda tu ulogu preuzimaju njegovi roditelji. Brakovi su često kratkotrajni. Često se događa da Romkinja ostaje sama i nezbrinuta sa decom.[4] Država nije preduzela organizovanu akciju da se Romkinje informišu o svojim bračnim i porodičnim pravima, niti je preduzela mere koje bi omogućile da Romkinje ostvare svoja bračna i porodična prava.

Romkinja, M.S. (1970), bez škole, nije udata, nema dece, nezaposlena, izjavila je: Sve je to zbog onog mog ludog oca. Nikad mi nije dao da budem sa momkom kog ja hoću, svaki mu nije valjao. Uvek je nalazio nešto što ne valja kod njega i branio mi, tukao me, a ja sam uvek bila suviše velika kukavica da se suprotstavim. Htela sam i da bežim od kuće, ali pretio je da će me ubiti kad me nađe i onda nisam smela. On mi je našao momka i naterao me da se udam, ali pobegla sam od tog mog muža već posle nedelju dana. Ne znam otkud mi hrabrosti, ali nisam mogla da trpim ni da ga gledam, a kamoli da kraj njega spavam i jedem. Otac me je tada istukao kao nikad, umalo me nije ubio. Da me majka nije branila, ne znam šta bi bilo. Terao me je da se vratim mužu, ali nakon bežanja svekrva me nije htela primiti nazad. I to se brzo pročulo, svi su znali za moj slučaj. Tada sam živela u jednom selu dole u Srbiji, malo selo, svi se znaju. Niko posle toga nije me više ni pogledao. Došla sam onda ovde, mislila sam da ću se ovde lakše udati, ali eto, još nisam našla muža.[5]

Romkinja, J.N. (1976), udata, dve ćerke, sprema po kućama, izjavila je: Moj muž je otišao pre tri godine u Italiju da radi. Rekao je da ide samo da zaradi pa će se vratiti. Rekao je i da će nam slati novac da imamo od čega da živimo. A sada, ni njega ni para nigde nema. U početku je slao nešto malo novca, ali je onda prestao i da šalje i da se javlja. Čula sam da se on tamo oženio nekom Italijankom. A meni majka i svekrva ne dozvoljavaju da se ponovo udam. Kažu, vratiće se on, nije nas zaboravio, samo možda ne može da se javi. Ali ja u to ne verujem. Neće se on nikad vraćati. Tamo mu je dobro, ima novca, ima svega. Ne zanimamo njega ni deca ni ja. Ali šta ću, ja se sa svojim devojčicama borim koliko mogu. Pomažu mi i moja i njegova majka. Moramo se pomagati. Drukčije ne bi izdržali.[6]

Romkinja, Z.R. (1959), udovica, dvoje dece, izjavila je: Muž mi je umro 12. decembra 2004. On je bio 20 godina stariji od mene. Roditelji su me prodali za njega. On je tada došao iz Nemačke kod mojih roditelja u Prokuplje i rekao da hoće da kupi ženu. Roditelji su mi rekli da idem za Sombor i da ništa ne pitam. Nisam znala ni gde idem, ni gde me vode, ni ko će mi biti muž. Tek kada smo došli u Sombor rekli su mi da će mi on biti muž i da su me udali. Nisam imala drugog izbora i ostala sam sa njim. Dok je moj muž bio živ uvek mi je branio da radim jer je bio ljubomoran. Sada kada je on umro nemam nikakva primanja, nemam prava na njegovu penziju jer nemam dovoljno godina starosti da bi mogla da je dobijam. Od škole imam samo osnovnu školu završenu. Posle Nove godine otišla sam u Centar za socijalni rad da se žalim. Socijalna radnica mi je rekla da sam mlada i da nađem posao. Takođe mi je rekla da ima i ugroženijih ljudi od mene  gde su oba roditelja ostala bez posla, a deca im se školuju. Na to sam joj odgovorila da bih volela da mogu da nađem posao i da imam bolesno srce, a i da imam operaciju dojke. Ona je rekla da je to ne zanima. Sin mi nigde ne radi ni on ne može da nađe posao on je završio srednju školu, ćerka studira u Novom Sadu i sama se snalazi.[7]

Često Romkinja u braku trpi nasilje od svog supruga, i uverena je da tako treba da bude.

Romkinja, S.S. (1970), u braku je 16 godina, troje dece, radi kao čistačica, muž nezaposlen, izjavila je: U početku i jeste bilo dobro ali sada. Dobijam od muža batina i batina. Ma stalno se to dešava. Kad god se napije, ma kad god mu padne na pamet. Evo baš pre tri dana. I deca budu tu. Ona plaču, boje se oca. Izađu mi modrice i to je sve. Nisam nikad bila kod lekara. Ne smem od sramote. Nisam ga nikad prijavila policiji, ne smem, bojim se da ne dobijem još više batina. A i šta bi mi oni rekli? Muž mi je, ima pravo da me tuče.[8]

 © Zenske studije i istrazivanja, Novi Sad
30.06.2004.

Projekat je pod naslovom: CEDAW Shadow Report on the Rights of the Roma Women in Vojvodina u periodu od 22.12.2003. do 30.06.2004. finansijski podržala Britanska ambasada u Beogradu u visini od 6,370 €.